15 Vidjevši da njihov otac bijaše mrtav, braća si Jusufova rekoše: » Mogao bi Jusuf s nama postupiti kao s neprijateljima i nanijeti nam zlo koje smo mu načinili! «
16 Oni zaprosiše u Jusufa: » Tvoj je otac dao ovu zapovijed prije smrti svoje:
17 Ovako ćete reći Jusufu: Milost, oprosti nedjelo i grijeh svojoj braći. Sigurno, oni su ti prouzročili zlo, ali po milosti, oprosti sada nedjelo slugama Allaha oca tvojeg. « Kad mu oni tako rekoše Jusuf zaplaka.
18 Njegova se braća baciše pred njega i rekoše: » Evo nas tvojih robva!«
19 Jusuf im odgovori: » Ništa se ne bojte. Jesam li ja u stvari na Allahovom mjestu?
20 Vi ste mi htjeli nanijeti zlo, Allah mi je htio učiniti dobro: sačuvati život jednom brojnom narodu kao što se to ostvaruje danas.
21 Od sada, ne bojte se, ja ću pribavljati hranu vama i vašoj djeci.
22 Jusuf obitavaše u Egiptu, on i kuća[372] oca njegovog. Jusuf poživje 110 godina
23 i vidje treće pokoljenje sinova Efraimovih. I k tomu sinovi Makirovi, sinovi Manaseovi, rodiše se na Jusufovim[373] koljenima.
24 Jusuf reče svojoj braći: » Ja ću umrijeti. Allah će postupiti u vašu korist i vratiti vas iz ove zemlje prema zemlji koju je prisegom obećao Ibrahimu, Ishaku i Jakubu[374]. «
25 Potom Jusuf dade zakleti sinovima Izrailovim: » Kad Allah bude postupio u vašu korist, vi ćete odnijeti moje kosti odavde[375]. «
26 Jusuf umrije u dobi od 110 godina. Balzamiraše ga i staviše u jedan lijes u Egiptu.
