Judita/Libro četvarto

Izvor: Wikizvor
Jump to navigation Jump to search
« Libro treto Judita Libro peto »

Libro četvarto[uredi]

Oni odašadši, Judit u komori

svojoj tad pošadši, dviže ruke gori.
Ter tako govori lugom potrusivši
svu glavu odzgori, kip vrićom odivši:

"Bože, ki stvorivši svaka, obladaš svim,

i sve naredivši, zakon si dal tvojim.
Dal si otcem mo(j)im meč kim odvratiše
rugo i silu onim ki silu činiše.

Ki ovašćiniše sestru njih, u zlo ih

tišće, i vidiše žen i hćeri svojih
od sebe razsto(j)ih, blago razdiljeno
u ruke slug tvo(j)ih, tobom dopušćeno.

Tebe humiljeno, Gospodine, molju,

pogledaj smiljeno na našu nevolju.
Odpusti zlu volju i rabi Juditi
pomozi, ka volju tvu želim spuniti.

Rači se smiliti, milostiv bo jesi,

sve mož učiniti, zla od nas odnesi.
Desnom tvojom stresi asirske sile sad,
u zgibil zanesi, kako egipske tad

Tirahu puk tvoj kad s oružjem tekući

i svaki, karvi rad, naglo napirući.
Ter se uzdajući u kola, u konje,
u silu, li mnjući, tudje potarti nje.

Da sa strane gornje pozrivši tva milost,

u prezdan'je donje pade njih oholost.
Pomanjka jim jakost, nitkor se ne varnu,
ne osta jih ni kost, svih voda pogarnu.

Tako da posarnu ovi, moj Bože, čin

ki misle da zgarnu sada nas s ovih stin.
Ti jur njimi privin, kolik je, da znaju,
u njih uzdan'ju hin ki u se uzdaju.

Ki se uznišaju kopji ter strilami,

šćiti kih višaju o vratu prik rami.
I britci sabljami i konji barzimi,
mnogimi silami i ljudmi hrabrimi.

Ne znajuć nad svimi da si Gospodin ti,

da s' pomoć pravimi, ne tome ki prav ni.
Poni ki vo svih ji, nigdare karvi sit,
ti silu njega hti(j) silom tvojom slomit.

Ki tempal razorit jest se zahvalio.

Sveta tva ockvarnit ka s' ti posvetio.
Krov ki (j)e sad cio, stukši ga razvrići,
mečem svo(j)ih sio oltar tvoj prisići.

Ti učin odsići njegove gardosti

mečem kim posići priti tve svetosti.
Pridaj mu sliposti, neka ga zadi(j)u
mrižom me liposti i zamkom oči(j)u.

Kad s njima uzbesi(j)u, da riči jazika

moga se zabi(j)u u sartce človika.
I ljubav velika smami ga tudi(j)e,
tako da dovika ne znat bude gdi (j)e.

Čini u mni smin'je, sartce da su tvardi

i stanoviti(j)e da njega pogardi.
A da ga rastvardi skoro desna ovaj
i sasvim ogardi, kripost joj ti podaj.

Takova stvar i taj po tebi stvorena

biti će po vas kraj slava tvoga imena.
Ako jedna žena ubi(j)e muža, kim
sad je pristrašena zemlja s narodom svim.

Ni jakost tvoja, vim, u mnoštvo nikih ljud',

ni oružja ni s tim u barzih konji trud.
Da u volje tvoje sud, kim si vazda nižil
svaku oholu ćud, humiljenu višil.

Vazda s' milostiv bil i tisih molitav

vazda si uslišil. Ti sada uslišav
rabu tvoju, postav rič u ustih mojih,
u sartcu razum prav, moć u rukah ovih.

Hiža svetinj tvo(j)ih vavik sveta da je

i u narodih svih da te svak poznaje.
Svak te spovidaje, reče: "Ovo je Bog
koga vlast svuda je i ki (j)e sam svemog."

Takoj se ona pomog svetimi molbami,

prostrav kolina nog, dviže gori rami.
I sašad skalami, Abru svoju dozva
ka, jer pod svitami spaše, jedva se ozva.

Ona ju ne psova da reče: "Opravi se

i pojti van krova sa mnom sad spravi se."
Toj rekši, izvi se iz vriće i vodom
po puti umi se i namaza vonjom.

Splete glavu kosom, vitice postavi,

kontuš s urehom svom vazam na se stavi.
S ošvom ruke spravi, uši s ušerezmi,
na nogah napravi čizmice s podvezmi.

S urehami tezmi, ča mi (j)e viditi,

dostojna bi s knezmi na sagu siditi.
I jošće hoditi na pir s kraljicami
i čtovana biti meu banicami.

Zlatimi žicami sjahu se poplitci,

a trepetljicami zvonjahu uvitci.
Stahu zlati cvitci po svioni sviti,
razlici, ne ritci po skutih pirliti.

Svitlo čarljeniti ja rubin na parstih,

cafir se modriti, bilit na rukavih
biser i na bustih, i sve od zlatih plas
sjati se na bedrih prehitro kovan pas.

Velik urehe glas da liposti veći,

ka biše kako klas iz trave resteći,
al kami, ki steći u zlato, zlatu da,
izvarsno svitleći da zlato većma sja.

Tako t' ona prida uresi krasosti

poveće ner pri(j)a od njeje liposti.
I to ne bi dosti, kako pismo pravi,
Bog njeje svitlosti uljudstva pristavi.

Jer te take spravi ne bihu od bludi,

da svete ljubavi i pravdenih ćudi.
Zato joj posudi da tko ju ugleda,
svak joj se počudi i za njom pogleda.

Poni kad se z(g)leda spravna jur kako pir,

pripravi obeda: kruh, uli, pargu, sir.
I vinca malo mir u miščić, pak zamak
u dvanjkah vas taj žir, Abri bi naramak.

Toj ti na ramo ustak, Abra prida stupi

i Judit nju potak, za njom ti postupi.
Kada jur nastupi na gradne zaklopi,
zastaše u skupi Ozi(j)u sa popi.

Vratar vrat odklop(i), svi se ustupiše:

one steruć stopi, naprid postupiše.
Tad se usčudiše svi, vidiv Juditu,
toko lipa biše i u takovu svitu.

Liplja, mnju, na svitu ni bila ku kralj svet

vidiv u pohitu dvimi grisi bi spet.
Al ona, kuno žet ljubavju vze Sikem,
s česa razsut i klet osta s njim grad Salem.

Al ku vidiv ognjem jur studena starost

užga se dviju prem, kim sva laž da žalost.
Ali kuno hitrost Amona prihini,
ki meča ne bi prost dilj sile ku čini.

Al ke toko scini Asuer uljudstvo,

da na njoj zamimi kraljice oholstvo.
Al cić ke obilstvo od filistinskih njiv
požga, pustiv mnoštvo lisic, Sansonov gnjiv.

Al ona koj odkriv otajstva istinu

i u krilo se uviv, izgubi jačinu.
Da ovih krivinu, u kih jest, odkladam,
lipost, ne rič inu, Juditi prikladam.

Koj jošće nakladam, ako ni laž i hin,

kupeći ča skladam od poetskih tašćin.
Mnju, ti bi Apolo lin tirati Dafnu bil,
tad kon tesalskih stin ovu da bi vidil.

Siringu bi odpustil sin Merkuri(j)ev Pan,

ugledal da bi bil ovu gredući van.
Po Cinte gore stran kakono lovljaše
Diana luk napan, taka se vi(j)aše.

Kada se boraše za z Di(j)anirom stat

Herkules, koj mnjaše da par neće postat.
Kip, obraz tere vrat ove zgledal da bi
vargal bi se navrat, al se boril ne bi.

Ča veće dim tebi? Paris taku ženu

imil da bi sebi, pustil bi Helenu,
ku Garci odvedenu, jer opet nimaše,
Troju podsedenu deset lit arvaše.

Ako poni staše zamamljeni, ove

kad lice sgledaše, s Ozi(j)om popove,
ne čudo, jer slove koga moć, Bog tadi
nje gizde takove lipostju obnadi.

Nitkor ju ne zadi ni ričju ni stvarju,

i stupiv nazadi, da projde, pušćav ju
rekoše: "Možav ju, Bože otac naših,
oda zla izbav ju i od tih sil strašnih.

Misal nje kriposnih dili ti napuni

i milost daj da njih svaršeno ispuni.
Da glas nje pripuni i zemlju i kamen,
sama se ukruni sa svetimi. Amen."

Jur sunčeni plamen, vodeći s sobom dan,

od zvizd jasnih zlamen taćaše, grede van.
Bižeć na nižnji stan noć s čarnimi koli,
nošaše donjim san, ako su ki doli.

Kad ljudi oholi ki stražu bljudoše,

obhode okoli Juditu sritoše.
Sliša(t) ju zajdoše: "Od kud greš i kamo?
Ča t' jime?", rekoše. "Pravi nam da znamo."

Ona reče: "Ovamo od Betuli(j)e sam

i put je moj tamo k vašim poglavicam.

Ostaviv grad i hram, s životom bižim tja,

jer će se dati vam. Judit se zovu ja.

A da sa mnom sada ova druga verna

ne ostane zada sasvima čemerna.
Doprit Oloferna ne brante mi, molim,
vlast njega nesmerna da pozna ča kolim.

Reći će: Toj volim. Jer mu ću skazati

ča će bit oholim i kako će jati
ov grad, a nimat(i) škodu ni trud velik,
tako da s te rati ne zgine ni človik."

Ne bi ti ner tolik tada govor njeje.

Oni hip nikolik postaše glede je.
Čude se od kude je stvoren'je, od kega
sve od svita meje nimaju lipljega.

Pak rekoše: "S tvega premudra i smina

činjen'ja od svega biti će t' načina,
ku želiš, ne ina. Toj on čas oćutiš,
ki prid gospodina našega postupiš.

Dobro ne izustiš da će ti sve dati,

ča godir obljubiš i budeš pitati.
Jer će dostojati ti razum, ta lipost,
da bude imati svaku čast i milost."

Govore toj, linost s njom pojti nimiše,

gledaje nje svitlost svi se zamamiše.
Kud se obratiše, hode meu vojskom,
svim oči zaniše, svaki zarča za njom.

Greduć uprav stazom, dojdoše k šatoru,

i on ju prid sobom zazva u komoru.
Ki polje i goru množtvom svo(j)ih sio,
kako ti govoru, biše pokrilio.

Kad ju je vidio, s parvoga pozora

ranu je oćutio ljubvena umora.
Staše kako gora, sobom ne krećuć(i),
oči ne zatvora, k njoj jih upirući.

Tako sta tarnući serifski gospodin,

Medusu kažući njemu Dana(j)e sin.
Pod šator u osin ki stahu knezove,
svi se okolo sklin, gledaše obraz ove.

I riše: "Takove ako se tuj goje,

podstupmo gradove i ki u njih stoje.
Arvanje i boje ni triba odnimit,
grade, horu toje dokol budemo imit.

A tko se neće bit i vazda u svaki boj

dobrovoljno hodit zacić tacih gospoj?"
Ona ti meu toj prid Oloferna stav,
sideća na pristoj, pisan vas kako pav.

Jer ga tkalac otkav, komu ne biše par

u asirsku daržav, biše jimio mar
nastrikat cvitja bar svilami razlici
i zlatom i još zgur dragimi kamici.

Tuj poni u lici pozriv ga Judita,

pade k zemlji nici vele uhilita.
Poklon hitra svita biše, kim ga (d)vori.
On se rukom hita i reče: "Stan gori!"

Paka joj govori: "Budi dobrovoljna.

Bit ćeš u mom dvori pri(j)ata i voljna.
Ni ina nevoljna zemlja u istinu,
ner služit zlovoljna momu gospodinu.

I puk tvoj gardinu da ne skaže k meni,

ne bi mu jačinu kušali tužbeni.
Bili bi blaženi u svem svomu horu,
budući službeni Nabukdonosoru.

A sada da t' stvoru milost ku t' obitam,

i kako t' govoru, da t' se ne izvitam.
Rec mi ča te pitam: Za ki uzrok onuj
stran, za ku pohitam, ostaviv dojde tuj?"

Ona malo otuj stupiv, dviže oči

tere tiho uz tuj rič riči potoči:
"Ako smi uz oči gospodina svoga
raba da mu soči, sliši svita moga.

Jer gospodstva tvoga velikost ako će

dostojat se toga, ča želi, znat hoće.
Sa tvoje pomoće kralj Nabukdonosor
ne samo ovo će, da svita steć prostor.

I ne listo taj dvor hoće mu služiti

po tebi, da vas stvor i zimi i liti.
Jer je po svem sviti glas tvoje hrabrosti,
smin'ja, sile, svisti i svake mudrosti.

Da neka t' ludosti skažem puka moga,

ki tvojoj milosti ne da mista svoga.
Razsardil je Boga ki po prorocih svih
priti da će s toga pridati tebi njih.

A jer znaju svoj grih, zato t' trepe strahom,

u plač obrativ smih, muče se uzdahom.
Telo sarši mahom, obraz je gladan, žut,
jazik popal prahom, žadan, ližući mut.

Jure od skota mut ožimlju, obhode

kupeći ga u skut, jer pripuše vode.
Stada i stad plode klat su odlučili,
karv njih, ka je gode, hlepeć da bi pili.

Hlepeć da bi jili, riše da straćeni

budu ki su bili sudi posvećeni,
zlati ter zlaćeni, za vino i žito,
a bit će ockvarnjeni da jih taknu listo.

Ne bud sumnjen ništo, s toga će smagnuti,

kako s' na to misto, svi će poginuti.
Zato odbignuti odlučih i k tebi
totuj pribignuti da me primeš k sebi.

Ni to bilo ne bi, ako bi naš on Bog,

kino je na nebi, ne dvigal na njih rog.
U griha bo barlog ne padoh s njimi ja,
on ki (j)e sam svemog, hoti da bižim tja.

I da navistim sva ka će tako projti,

neka svitlost tva zna, jer j(i)h će Bog ojti.
Raba ću tva pojti jošće molit njega
da pravi dan dojti kad će raspa sega.

Znan ćeš bit od svega kad se ja pomolim

i tvoga posega spišen'je izmolim.
Bude t' Jerosolim tvoj, dobro to ja znam,
i s pukom oholim, Bog je to rekal nam.

Tako da pakost vam u tom ne postane,

primajuć grad i hram, ni pas ne zalane.
Da njih ovej rane navistim tebi tuj,
Bog, ki nebom gane, posla ti rabu suj.

A za tuj milost, kuj obitaš i stvoriš,

daj ti plaću onuj Bog koje dostojiš.
Pravo je da stojiš slavan nada svimi,
da vazda zdrav hodiš i vesel s tvo(j)imi."

Tako ričmi timi pokol mu vuhlova,

kolinmi obimi poklek, skut celova.
Takoj ti svidova svinju da uti(j)e
pomnja težakova, češuć oko ši(j)e.

Vode joj ulije i željudom pita,

da ju pak ubije i ditcu napita.
Ona hruča, rita, legne uz močiru,
hvata iz korita; on ostri sikiru.

Vesel u svu miru Oloferne tada,

svim ričem da viru i ki stahu zada
riše: "Mi do sada ne slišismo vide
od jezika mlada vetši(j)e beside.

Od kuda izide ova jasna zora,

dostojna da side na nebesih zgora
Nabukdonosora. Zovući: Zemlju tuj
ostaviv i mora, hod ovdi gospoduj!

Ni ti žene u svuj daržavu od svita,

razum, lipost u kuj krasni(j)e procvita.
Ni ka rič poskita slaje kad govori,
iz ust joj uresita kada jih otvori."

Tako pod šatori veziri ki stahu

govoreći, gori hvale nje dvizahu.
I nju ti gledahu ka prid Olofernom
staše, gdi vi(j)ahu nju s Abrom nje vernom.

"Besidom bisernom", Oloferne reče,

"i ričju opernom sartce mi opteče.
Sunce mi isteče Judita kad dojde,
onim ti odteče od kihno ti pojde.

Dobro da jih ojde, dobro Bog učini,

ki da ti vred projde k našim silam, čini,
veleći: Svi ini ki su puka tvoga,
biti hoće plini skoro zbora moga.

Obitan'ja toga ako se spuni stvar,

verovat ću Boga kimno ti imaš mar.
Biti će t' od nas har i parva čast u dvor
i taj će t' dati dar Nabukodonosor,

Da ti ne bude par u mnozih gospoj hor."